“Mama, zašto ja ovo ne mogu da jedem?” – naš vodič za decu sa alergijama na hranu i celijakijom

 

deca sa alergijom na hranu

Koliko puta ste čuli ovo pitanje? Koliko puta su vam suze navrle na oči? A koliko puta ste bili besni, jer ste upravo objasnili bližnjima i strancima da to vaše dete ne sme da jede, a oni vas, uz prevrtanje očima ubeđivali da tog sastojka skoro i da nema u tom ručku ili kolaču i da slobodno date detetu da jede?

Ovo je naša priča, sa alergijama na hranu, sa celijakijom. Ovo je priča malog Kolje i njegove mame Ane.

Kažu „sve kreće iz kuće“. Prvo se jedva sami izvučete iz začaranog kruga šta je uzrok problema koji se ispoljava kod vašeg deteta . Grinje? Oplemenjivač? Prašak? Kupka? Mleko? Crveno voće i povrće?

Njema su problemi  krenuli već sa par meseci crvenim plihčićima po glavi i izolacijama od po 7 dana sa sumnjom na boginje (iako sam ih preležala i bebac bio dojen). Krenule su rane po guzi – pelenski ojed, problemi sa disanjem, užasan noćni kašalj i pored 2 velika jastuka ispod dušeka i spavanja u skoro sedećem položaju… Muke sve do 18 meseci! Dobili smo dg. Asthma, dobili i singulair da ga zaštitimo, ali dobili i užasnu žeđ. Neverovatnu!

Ako imate sreće (čitajte vezu) doći ćete relativno brzo do lekara specijaliste, dobiti informaciju da singuair mora odmah da se izbaci iz upotrebe, jer mu izaziva metaboličku reakciju (žeđ), preći ćete na analize prick test (bockanje), gde smo saznali za alergiju na mleko (kazein). Onda je doktorka bila odlučna da se radi i patch test, na sve ono što sumnjam. A ja… nema na šta ne sumnjam. Nisam se nikad susrela sa alergijama i stvarno nisam razmišljala šta bi sve mogao biti uzrok simptma.

Konačna dijagnoza

I eto sa 18 meseci saznasmo da ima alergiju na mleko, jaja, gluten, crveno voće i povrće, koštunjave plodove, grašak, ribu, soju, trave (iako se na „bockanju“ nisu pokazale, alergija na grašak ukazuje na unakrsnu reakciju), pasulj, banane. Zanimljivo je da je imao odloženu reakciju, tek posle 48h-72h dobija reakciju. „Pelenski ojed“ nije pelenski, već reakcija na gluten, kao i stolice koje su bile odmah 15 minuta po obroku. A ja mislila kako je cool kada znaš kada možete napolje bez menjanja pelena po ulici, parkovima, kafićima.

Tokom neke infekcije dat mu je sinacilin. Dobio krv u stolici, i shvatamo alergija i na  penicilin. Dali mu posle par godina i palitrex, iz druge grupe antibiotika i on od njega dobio krv u stolici. Kažu 1:100.000 dobije unakrsnu reakciju.

Uglavnom, dođete kući sa svim onim što ne sme da jede, i zapitate se „A šta sme da jede?“.

Uprostite stvar u svojoj glavi. O.k. sme da jede sve što jedu i bebe, sem hleba. Bogu hvala, pa od silnih retkih bolesti i strašnih terapija, ja moje dete lečim hranom (tj. njenim ne – jelom).

Ukućani, bake, deke, drage savete i dušebrižnici

Shvatate da je detetu jedini lek nedavanje određene hrane. Upoznajete ukućane sa novonastalom situacijom. Dajete uputstva bakama i dekama. Objašnjavate zašto vodite računa o kontaminaciji, menjate sudove, stare navike. Bacite hiljadu ručkova, jer ste ih upravo promešali kašikom od vašeg glutenskog. Tada izbacujete sve glutenske proizvode iz kuće, jer je tako najjednostavnije.

Smišljate recepte iz malog mozga sa onim što sme da jede. Kombinujete kokosovo mleko uz sve što možete, neka jela vam se naprosto ni ne probaju kada shvatite šta ste sve zbućkali u njega, dok vaš malac uživa kao u najboljem restoranu.

A onda dođu tate, bake, deke, drage savete i dušebrižnici sa izjavom da preterujete!!! Da nije to baš tako, da se sve to opere, rerna radi na visokoj temperaturi… (dok vi u glavi postavljate pitanja pa zašto onda ne može da jede hleb, pizzu ako se gluten tako uništava)…

Dižete ruke od svih njih i pokušate da objasnite detetu. Onda shvatite da detetu od nepune 2  godine, lakše objasnite u čemu je problem i oslonite se na njega. Da, na dete!!!

Stavite ga u krilo i lepo objasnite sve što ga interesuje. Odgovorite iskreno  na svako njegovo „Mama, zašto ja to ne mogu da jedem?”

Tiho, odlučno, bez suza kažete detetu da neku hranu ne jede da bi bilo zdravo, jako, bez bolova, grčeva, neprospavanih noći zbog kašlja… Da ste tu da mu pomognete.

Za vreme obroka

Bezglutenac za istim stolom sa glutencima? Izvodljivo.

Detetu se kupe nove krpe za sudove koje su samo za njegovo mesto gde sedi. Njegovu “bezbednu zonu”. Svi ostali za stolom imaju svoj stolnjak. Neka budu upadljive, veselih boja da ih dete lakše zapamti kao svoje. Neka dobije zadatak da je on postavlja pred obrok.

Dete mora da vidi zabranjenu hranu, da bi prepoznao šta ne sme. Ako upita zašto je ne jede, objasniti da je to zbog simptoma koje bi imao ako bi je pojeo (bol u stomaku, gušenje, dijareja…). Deca to pamte. Moj malac već 6 godina nema simptome, ali se kroz priču „sećanje“ održalo i ne rizikuje da se bolovi ponove, iako je imao samo 18 meseci kada smo svu hranu izbacili i realno se ne seća problema.

Gosti i rođendani

Naravno da ih nismo zaobilazili. Prvo i obavezno pravilou goste idemo siti! Obilniji obrok bi bio natempiran skoro pa pred polazak. Sito dete je željno igre, ne nekakvih đakonija sa stola.

Pravilo broj dva nam je bilo nošenje neke grickalice koju baš voli. Nekada bi izabrao kolač, nekada voćku i to je bila njegova poslastica dok druga deca jedu tortu. Problem nismo imali sa njim da mu se jede nešto što ne sme, već kako da mu druga deca ne pojedu ono što je samo za njega.

Onda smo ga naučili da sme da podeli, ali tako što će iz svoje rukice „iz vazduha“ spustiti drugome u dlan, bez straha da će mu kontaminirati hranu iz kesice/pakovanja.

Park

Stara „srpska poslovica“ kaže:“Kada sa detetom kreneš u parkić, ponesi što više grickalica sa sobom, da dete slučajno ne umre od gladi!“ i deli ih sa svima bez da pitaš roditelja da li drugar iz parkića sme to da pojede. Da se ne lažemo, lepa je to osobina podeliti sa drugom, ali isto tako taj drug sa, ne daj Bože alergijom na kikiriki, može da završi u bolnici. I ne, ja tu ne krivim decu koja se toliko jako drže za poznati nam keks ili slani štapić, da bi čovek pomislio kako ne može bez njega u ruci da drži ravnotežu, već bake, deke, mame i tate koji ne uče decu da su u parku da se igraju, ne da jedu! Čujem stalno decu kako izlaze iz ulaza zgrade i odmah pitaju šta su im poneli za jelo.

Ali, ni ja tu nisam čekala, već sam malca celu zimu pred otvaranje sezone parkića učila da kaže: „Ne, faja, pitam mamu!“ i pomoglo nam je. Nikada nije ništa uzeo dok nije došao da me pita, čak je i na rođendanima znao oznaku soka koji sme da pije, ali su promenili ambalažu, on je uzeo sokić i doneo da proverim da li je siguran. Dobar znak, ali slika mu nije bila najjasnija.

Koliko god mi njih smatrali malima, jako brzo prihvataju i uče ono što im kažemo. Zato mi moramo delovati sigurno i odlučno u njihovim očima, koliko god nama to bila bolna tačka. Na kraju krajeva, i mi znamo zašto je to tako.

Putovanja

Onolike alergije. Da li putujemo? Naravno!

Pa zamislite da smo pred školu, kada deca najmanje imaju obaveza sedeli kod kuće? Šta bi imali kao uspomenu iz detinjstva?

U celoj priči oko putovanja sa alergijama najbitnije je spremiti se na vreme. Ne mislim na kofere.

Moje pripreme su kao pred ekspediciju na Himalaje. Valjda zato još u decembru znam gde ćemo na more.

Imam na telefonu instaliranih nekoliko korisnih aplikacija uz čiju pomoć pronađem sve bezglutenske prodavnice i restorane u tom mestu. Ako idemo u hotelski smeštaj onda je tu najmanja briga. Pošaljete mejl direktno hotelu (iako većina naših agencija neće da vam da kontakt uz obrazloženje da su poslali upit, budite istrajni i pretražite internet) i objasnite o čemu se radi. Napišite na šta dete ili vi imate alergiju. Ako ne mogu da vam izadju u susret ne uplaćujte, ako zaista idete na odmor, jer po sobama nemate moućnost podgrevanja ponete hrane.

Ako idete u privatan smeštaj onda i tu važi pravilo pretrage grada šta nude za bezglutence, a ako piše da je prodavnica blizu odem na Google earth i prođem ulicom gde je smeštaj da bih videla tačnu razdaljinu i šta je zaista u okolini. Najčešće se udaljenost do plaže, i odredjenih objekata predstavljene vazdušnom linijom što se ne poklapa sa pešačkom rutom.

Kada krećemo na put nosim 4 skuvana obroka: za sam dan putovanja, sutradan dok ne nabavim sve što mi treba, za dan povratka i četvrti je da imam u slučaju da se odlučimo za neki izlet. Kuvane obroke nosim na put u slučaju nekog kvara ili nepredvidjene gužve. Od kuće ponesem ispečene palačinke i hleb isečen na šnite, koje stavljam u zamrzivač po dolasku u smeštaj.

Naša samostalna, a i porodična putovanja uvek iskoristimo da donesemo proizvode kojih nema kod nas na tržištu.

Restorani

U Srbiji se ne hranimo po restoranima. Sem u „Maši“. Da se razumemo, idemo mi na večere, ali obavezno pri rezervaciji najavim da ćemo detetu poneti pizzu ili neki kuvani obrok. Niko se nikada nije bunio, niti bio protiv kada kažem šta je u pitanju, neki restorani čak i preporuče da je sigurnije da mi ponesemo obrok.

Što se tiče pizze tu je nezaobilazan „GluteNo“ koji je zbog nas uveo čuvenu „zelenu pizzu“. Testo, maslinovo ulje, šunka, pečurke, tikvica, zelena paprika, masline i veganski kačkavalj (bez mleka u tragovima). I sada kada je neke alergije prerastao, on i dalje voli samo zelenu pizzu.

Sem ova dva mesta, nigde nije bezbedno za celijakičare. Većina restorana će vam „izaći u susret, jer je dete u pitanju“ i tu shvatite da nemaju pojma šta je ishrana bez glutena, i da uzrast uopšte nije bitan! Da i dete, tinejdžer i bake i deke imaju istu potrebu bez glutena!

Imala sam prilike da vidim kako funkcionišu restorani (jedan sam i vodila). Tu su raznorazne posudice sa solju, biberom, začinima, sosevima… još ako u ponudi imaju domaće vruće lepinje, pizzu, fokaču… tu je brašno na sve strane – na uniformama, krpama za ruke (ne koriste svi kuhinjske papirne ubruse), sunđeri i krpe za brisanje radnih površina (ne zaboravite da se gluten sredstvima za dezinfekciju ne uništava)… Tiganji, aluminijumsku foliju koju stavljaju na tiganj su dirali i rukama od brašna… Zato ishrana samo u proverenim mestima. U Beogradu  „GluteNo“ i „Maša“. Naravno, ako je celijakija u pitanju.

Sladoledi, palačinke

Nekako kada spomenete Beograd, svi misle woow, tu sve ima. Odete u Knez Mihailovu i okolne ulice. Na sve strane stoje natpisi bez gutena.  Zenice se rašire, ne znate šta pre izabrati. Udjete i posle par minuta izadjete i saopštite detetu da ne sme ništa. Čujete, opet, onu čuvenu rečenicu:

“Mama, zašto ja to ne mogu da jedem?”

Zašto? Zato što čike i tete žele da prodaju… zato što su ONI čuli za Novaka Đokovića i da ne jede gluten, a da nemaju pojma šta to znači. Zato što su rekli kakve ima veze što pečemo palačinke na istoj ploči, kada smo je obrisali ubrusom, zato što sladoled stavljaju na glutenski kornet kašikom, vrate je u bezglutenski sladoled i time ga učine glutenskim… zato što im nije važno da se raspitaju šta znači „bez glutena“ i zato ćemo ići kod svih njih i tražiti da ispod dodaju – „nije sigurno za celijakičare“.

Tekst: Ana Nikolić

Share

You may also like...