Lično iskustvo tinejdžerke o atopijskom ekcemu – za nagradni literarni konkurs Pogledaj ispod kože i Hrana pod lupom
Na svet u kome živimo, naravno osim nas samih, utiču i drugi ljudi, pojave i tako dalje. Ponekad, optimizmom i osmehem ne možemo sve da popravimo, mada svakako, uvek vredi pokušati. Na planeti Zemlji ima preko 7 milijardi ljudi… i svako rešava svoje probleme i brige, ali danas, želim da se obratim, posebno, jednoj grupi ljudi. Ljudima i deci sa ekcemom.
Kao osoba koja ima ovu, tako reći kožnu alergiju, od kad znam za sebe želela bih da ekcem približim i ljudima koji nisu imali priliku da se sretnu sa tim.
To je vrsta kožne bolesti koja većinom podseća na alergiju, uglavnom je praćena crvenilom, svrabom i bolom, poput boginja. Širi se kada je organizmu oslabljen imunitet i nije prelazna, odnosno zarazna bolest.
Sada, želim da kažem jedno veliko “bravo” svakoj osobi koja se ikad susrela sa ekcemom, želim da zna koliko je hrabra i jaka mentalno i koliko samo saosećam sa njom, odnosno njim. Lično znam koliko je naporno i koliko se nekad čini da nije vredno boriti se.
Ići svako jutro do škole sa krvavim zavojima koji jadno prekrivaju ranama i crvenilom prekrivene ruke i noge, dok svi gledaju u tebe kao da si neko čudoviste, toliko da jedino tvoja dva prijatelja hoće da te uhvate za ruku kada stajete u krug na času fizičkog. Ovo su neki od bolnih trenutaka u našim životima. Svakodnevna pitanja poput “a kad će da prođe?” koja te teraju da plačes jer ni sam ne znaš kada će se sve ovo završiti Ili “je l’ to zarazn?” uz udaljavanje po dva koraka…
Ali, par godina kasnije i kako rastete shvatićete koliko ste postali imuni i upravo iz tog razloga želim da pohvalim sve koji su uzdigli glavu i nisu se osvrtali na uvrde koji su im neki slučajni ljudi dobacivali, što su ostali čvrsti i nakon što su ih nazovi prijatelji izbegavali zbog toga ko su, gledajući u njih, vidno zgroženi.
Želim, da ne žale zbog neprospavanih noći od boli ili svraba, jer ih je sve to očvrsnulo kao ličnost. Želim da ne žale ni jednu suzu koju su prolili dok su se borili sa tim da li da prestanu sa svim terapijama, lekovima, zavojima… ali su povrh svega nastavili i sada se osećaju mnogo bolje, ponosni na sebe, jer nikada nisu odustali.
Čak i za one koji se i danas bore sa tim želim da lično aplaudiram.
Kad bih mogla prišla bih svima njima, pojedinačno rekla sve ovo i pohvalila za istrajnost, već pomenutu hrabrost i upornost.
Ovim putem sve vas molim borite se, i kad boli, i kad je teško i kad neko dobaci nešto ružno okrenite glavu, i kad mislite da ne možete više, možete.. uvek možete. Borite se kako znate umete, i u koliko vam nikada niko nije rekao, čak ni vi sami sebi ja ću reći: snažni ste, hrabri, neustrašivi i odvažni u trenutcima kada većina drugih ne bi bila, odustajanje nikada, ama baš nikada nije opcija!
Tekst: Emilija Nešić
