Teodorina mama: “Samo se treba dobro informisati i naići na prave ljude za podršku”

Vreme praznika se bliži. Ranije smo se uvek radovali porodičnim okupljanjima i zajedničkim obrocima za istim stolom. Ali u poslednje vreme za mene to postaje jako mučno. Da li sam se umorila od objašnjavanja, pravdanja, spremanja…ne znam. Ali znam da je svaki takav dan jedan veliki izazov za nas.

Sad smo već ispraksovani šta sme, a šta ne da se nađe u paketiću. A nije ni malo lako ubediti porodicu i familiju da je bolje da uzmu kutiju Pande ili kozmetiku koju koristimo nego slatkiše i igračke… Jer sve te slatkiše mi moramo da prosledimo dalje, većina igračaka odmah mora da se skloni, jer ljudi ne razumeju da su plišane igračke dodatni okidač da atopija bukne pored alergije…

Teodora je cvrčak od skoro 4 godine koji je alergičan na mleko i mlečne proteine. Na ribu i morske plodove. Na breskve i šljive i svašta nam još nađu svaki put kad je testiraju…

Iako je tako mala već zna da svaki put kad joj neko ponudi nešto, pita da li ima mleka unutra i sme li da proba. I trudi se da ne bude tužna svaki put kad drugi ručkaju a ona ne sme….

Zato se mama izveštila u pravljenju svih mogućih i nemogućih slatkiša i poslastica. Ali kad dođu porodična okupljanja na red, sve to poprima mnogo veće razmere planiranja i pripreme…

Jer ja njoj moram pripremiti i poneti apsolutno svaki zalogaj koji će pojesti. Od predjela,preko glavnog jela do dezerta. Plus mora da bude više, jer je naučila sa svima sve da deli. I onda, gde god da krenemo ja nosim nekoliko torbi spremljene hrane. I tako nekoliko dana za redom. I treba da se opustimo i uživamo u porodičnom druženju, ali ja budem iscrpljena od svega svaki put. To je slučaj i sa svakim dečijim rođendanom. Sa svakim druženjem.

Kako neko pomene neko okupljanje ja ne razmišljam šta ćemo obući već šta sve treba da se pripremi od hrane. Jer pored nekoliko opasnih situacija i anafilaktičkog šoka od 1ml mleka, ja više nikad ništa ne smem da prepustim slučaju. A opet, ne mogu očekivati da se svi imaju razumevanja za nas i prilagode nam se.

Zbog visoke klase nutritivnih, ali i inhalatornih alergija, a i zato što je mama „nezaposlena“ i samo je mama puno radno vreme, ona ne može da ide u vrtić i druži se sa drugom decom. A zaista je društvena i mnogo voli decu i drugare.

I to je nova boljka sa kojom se svakodnevno borimo. Nadam se da će se nešto uskoro promeniti da može da ide u vrtić i konačno počne svaki dan da se druži sa drugarima. Nadam se da će i ona jednog dana moći da ode na izlet, na rekreativnu nastavu….

Znam da naši problemi nisu nerešivi i da postoji mnogo većih i ozbiljnijih stvari sa kojima se drugi nose. Ali možda sam se ja jednostavno umorila i potreban mi je predah bar na jedan dan.

Volela bi da mogu da je povedem u šetnju gradom, a da se ne vraćamo kući tužnog pogleda…

Nadam se da će se nešto promeniti i bar malo nam lakše biti… Mada smo naučili da se nosimo sa svim alergijama i zaista može da se živi lepo. Za većinu stvari u ishrani postoji neka zamena, samo se treba dobro informisati i naići na prave ljude za podršku.

Ja sam najveću podršku i najbolje informacije i savete dobila upravo od udruženja i predivnih osnivača, ali i članova.

Zahvaljujući Sneži i Ani mi imamo dijagozu. I biću dosadna i ponoviti milion puta ako treba – spasili ste nas i hvala Vam do neba zbog toga.

Nadam se da će se konačno više ljudi i dobrih donatora uključiti i podržati rad udruženja Alergija i ja i omogućiti nastavak Karavana alergija i drugih aktivnosti udruženja. A ima ih stvarno puno. Jer to je ono što je mnogima potrebno – da se upoznaju sa problemima alergičara, da se širi svest, da što više ljudi dobije mogućnost da dobije dijagnozu…

Tekst: Jelena Milenković, Teodorina mama