Moj život bez glutena: nije alergija na pšenicu, nije celijakija – šta je onda?

iskustvo o alergijama

Moje ime je Aleksandra, imam 42 godine i živim u Zrenjaninu. Imam dve ćerke od 14 i 6 godina.

Moja priča počinje 2018. godine, kada su mi stomačni problemi svih vrsta: dijareje, zatvori, grčevi, gasovi, bili svakodnevna reakcija na hranu, pa sam zbog narušenog celokupnog kvaliteta života, bila primorana da se obratim doktoru.

Imala sam sreće da sam naišla na doktora koji se posvetio mom slučaju i posle mnogo mukotrpnih dijagnostičnih intervencija i analiza, ali i proplakanih noći i dana zatvorenih u kući kada sam bila onemogućena da živim normalnim životom, konačno sam dobila dijagnozu intolerancije na gluten. Antitela su mi bila mnogo povišena, ali rezultati gastroskopije i genetička analiza nisu išli u prilog dijagnozi celijakije. Laknulo mi je što sam bar saznala protiv koga se borim. Konačno sam mogla da definišem svog neprijatelja.

Moj jedini lek je bilo potpuno izbacivanje glutena iz ishrane.

U tom periodu sam morala proći kroz mnoge izazove suočavajući se sa prethodno postavljenim dijagnozama Hašimota i Insulinske rezistencije, a sada sam morala da se suočim sa još jednim izazovom, a to je da prihvatim da ubuduće, verovatno do kraja života, ne smem jesti ništa što sadrži gluten. Svi znamo da skoro sva omiljena jela našeg naroda sadrže gluten u nekom obliku, tako da sam ovo shvatila kao veliki izazov. Kao neko ko je izuzetno tvrdoglav u nekim situacijama, čvrsto sam odlučila da ću i ovo savladati. Sećam se koliko mi je bilo teško da ne pojedem parče pice ili sveže ispečene kiflice, ali čvrstom voljom sve može da se savlada, naravno uz veliku podršku najbližih osoba. Kao i uvek, u svakoj priči ima i „negativaca“, onih koji su me osuđivali, nabeđivali da „filozofiram“, da se „foliram“, da se ugledam na Novaka Đokovića i sl., ali meni je bilo bitno da meni bude dobro.

Samim prelaskom na bezglutensku ishranu, ja sam osetila ogromno poboljšanje, stomačne tegobe su se postepeno smanjivale, tako da sada posle skoro 4 godine ja vodim relativno normalan život. Uvek postoje i loši dani, ali u odnosu na to kako mi je bilo pre toga, sada se osećam odlično. Takođe, glavobolje koje sam često imala su skoro potpuno nestale, od nekog ko je pio tablete protiv bolova skoro svaki dan, ja sam došla do toga da imam glavobolju jednom u 2-3 meseca.

Želela bih da pomenem i da je nama koji imamo „samo“ dijagnozu intolerancije na gluten, a ne celijakije, veliki problem predstavlja što bezglutensko brašno ne dobijamo na recept kao celijakičari, već ga moramo kupovati, ali zahvaljujući divnim ljudima koji doniraju brašno, mi smo često u prilici da dobijemo brašno preko udruženja koja organizuju ove akcije.

  • Ovde možete popuniti INICIJATIVU za:
    1. Zahtev za dobijanje brašna bez glutena na recept za osobe sa alergijom na glutenske žitarice, ali i drugim zdravstvenim ograničenjima koje isključuju gluten.
    2. Zahtev za povećanje količine brašna bez glutena za osobe koje imaju pravo na recept sa 7 kg na 10 kg.

Ipak, bez obzira na sve, ja se trudim da živim život punim plućima i da provodim svaki slobodan trenutak sa svojom porodicom. A bilo je dana kada nisam mogla izaći iz kuće…

Trebalo je savladati i kuvanje sa ovim brašnom, jer je ono drugačije teksture od pšeničnog brašna, ali uz mnogo truda i vremena u mojoj kuhinji sada opet mirišu kiflice, pite, palačinke i druga jela od testa.

Takođe, moja porodica je prihvatila ovakav način ishrane i sve što možemo da napravimo na „moj način“, tako i bude.

U prilikama kada se moram hraniti van kuće, snalazim se za pripremu hrane, jedem ono što mi je dozovoljeno, hleb uvek ponesem sa sobom, a u restoranima često zamolim kuvare da mi pripreme nešto što ne sadrži gluten.

Nije lako živeti ovako, posebno u svetu gde se ishrana bez glutena smatra pomodarstvom i gde ugostiteljski objekti to još uvek ne shvataju dovoljno ozbiljno, ali za utehu je što se u prodavnicama sve više mogu pronaći proizvodi bez glutena, istina ne baš po povoljnim cenama, ali bolje i tako, nego nikako.

Na kraju, zaključila bih, da se posle dugo vremena ponovo osećam dobro, da nemam konstantan osećaj umora, kilažu sam dovela u normalu, nema naduvenosti i stomačnih problema, tako da smo se gluten i ja pozdravili verovatno za ceo život, a iskreno ovo je postao moj način života koji mi prija, a to je najbitnije.


Tekst: Aleksandra Berkesel


 

Share

You may also like...