Priča koja je rasplakala sve na konferenciji za medije povodom Međunarodnog dana atopijskog ekcema
“Ovo je stanje koje se javlja kada osoba prestane da koristi lokalne (topikalne) kortikosteroide, često nakon dugotrajne upotrebe. Simptomi moguuključivati crvenilo kože, osip, svrab i bol, iako su ovi lekovi prvobitno korišćeni za tretiranje kožnih problema.” Tako kaže ChatGPT, a ja kažem da ovo stanje izaziva najveću duševnu bol koju sam ikada osetila. Izaziva nemoć. Izaziva agoniju koja ne prestaje. Simptom ovog oboljenja je strah koji iz dana u dan postaje sve jači i jači
Internet mi je spasao život, to je ono što danas mogu da vam kažem.
Sedim čitave noći ispred ogledala i motrim. Stražarim nadsopstvenom kožom.
Moj proces izlečenja od zavisnosti, prihvatanje iste, ali i najveća borba, počela je kada sam ugledala video o tome šta može da izazove “krema” koju sam koristila. Od tog trenutka, “krema” prestaje da bude “krema” i postaje kortikosteroid, jer to sve vreme i jeste. Kada sam odgledala taj video, shvatila sam da ne koristim kortikosteroide pravilno i moja prva reakcija bila je: “Nikada ne smem da prestanem, ne želim da mi se ovo desi, samo ću ih koristiti do kraja života.” Bori se ili beži. U tom trenutku, ja bežim. Bežim i koristim kortikosteroide sve češće jer ih moja koža sve češće traži. Dajem joj. Ona ih i dalje nije sita. Razmišljam o videu koji sam odgledala pre par meseci, istražujem. Dvadeset šestog marta 2023. godine prestajem da bežim i počinjem da se borim. Počinjem borbu sa ogromnim strahom. Strahom koji raste Sindrom zavisnosti od kortikosteroida svakog dana. Strahom koji preuzima moje misli. Prestajem da spavam. Sedim čitave noći ispred ogledala i motrim. Stražarim nad sopstvenom kožom. Čekam promene, plašim ih se, bole me, ali ih čekam. Čekam ih jer ne dozvoljavam da me bilo šta iznenadi. Šest meseci nisam spavala. Šest meseci sam plakala. Šest meseci me je baka previjala. Šest meseci je i ona plakala. Šest meseci sam vrištala. Šest meseci sam želela da nestanem. Prva tri meseca su bila najgora. Moja koža je svakog dana zadobijala nove rane koje su onemogućavale svaku dnevnu aktivnost. Prva tri meseca sam izgubila veru, pa samim tim i sebe. Druga tri meseca sam mrtva živela. Bespomoćna i puna pitanja “Zašto baš ja?” Dok jednog dana nisam shvatila, tačno tako – odgovor je u samom pitanju, a to je: “Da, baš ja.” Ja, zato što je ovo moj životni put. Ja, zato što je ovo moj zadatak na Zemlji.
Moj zadatak je da osetim ovu bol, ovu nemoć kako bih mogla da je razumem. Samim tim, da razumem druge, kako bih mogla da im pomognem. Da, baš ja i baš sada. Baš sada kada sam u svojim dvadesetima
i kada sve moje drugarice lepo izgledaju i doteruju se. Baš sada kada imam toliko ispita na fakultetu. Baš sada kada želim da se zaljubim. Baš sada kada je leto, a ja nosim duge rukave. Da, baš ja i baš sada. Od tog dana moja molitva se jače čula i moja vera je bila bistrija iz sekunde u sekundu. Od tog dana moja vera je postajala jača od svakog straha i prihvatanje je konačno postalo reč kojoj znam značenje. Od tog dana htela sam da odustanem mnogo puta, ali sam uvek videla svetlo. Videla sam obećanje koje sam dal sebi i Onom kome sam verovala kada sebi nisam mogla. Vidim ga i sada. Redovno odlazim na radionice psihološke podrške koje organizuje moje udruženje. Udruženje Alergija i ja je moja druga bezbedna zona, prva je moja porodica. Ta podrška zajednice je jako važna i pomaže mi da prebrodim mnoge izazove. Kada znam da nisam sama, da ima neko ko se apsolutno isto oseća, onda i znam da me potpuno razume.
Ne smem zaboraviti da napomenem i posvećene lekare. Dermatolozi jesu tu nekada i da budu oštri ako treba, ali ponekad je i to potrebno da se uozbiljimo i da ih poslušamo. Shvatila sam – onoga momenta kada sam počela da slušam dermatologe, moram priznati uz podršku našeg udruženja, tada je krenulo da mi bude bolje.
Reći ću vam, ChatGPT nije sasvim u pravu. Rekla bih da su crvenilo, rane i fizička bol najlakši simptomi ovog oboljenja.
Piše: Anastasija Blagić