Koprivnjača – signal za alergije

koprivnjačaOva priča je drugi nastavak u serijalu tekstova rubrike Moja priča koje sa nama deli Ankica Milić, mlada, jaka žena, koja se od najranijeg detinjstva bori sa problemima alergija, celijakijom i netolerancijom na hranu.

Pročitaćete kako izgleda koprivnjača, koji su njeni glavni simptomi i saznaćete koji parametri upućuju na testiranje za alergije iz njenog ličnog iskustva, anafilaksije koja je dovela do dijagnostike za kojojm su dugo tragali.


Nakon prvih simptoma koji su se ispoljili, u vidu grube, hrapave, suve i guščije kože, doktori, pre trideset i više godina, nisu imali nikakva rešenja pred sobom.

Moja stara baka, rođena s početka XX veka, već tada je upućivala na loše stanje mog mladog organizma. Govorila je: „Dete ima problem iznutra, ima neko žarište u njoj, neka vatra, vodite je doktorima.“ Roditelji, kojima je sve ovo bilo novo i nepoznato, a pri tom nisu imali medicinsko znanje, jedino što su mogli, bilo je da slede uputstva koja su dobijali od lekara:

„Mažite je nekakvom kremom, mama. Uzmite neku masnu kremu, i mažite tu ogrubelu kožu.“ – bilo je uputstvo dermatologa pre trideset i neku godinu.

Dok se koža sjajila i lepila, bila je meka i odisala je svežinom od predivnog mirisa plave Nivea kreme (najkvalitetnije u to vreme), a  samo po neko preskočeno mazanje vraćalo je staro stanje na isti, pređašnji izgled kože. I tako u krug.

Zaključak i dijagnoza: takvo je dete, tako je rođena, i sa tim živite.

I tako smo živeli.

Iznenadna koprivnjača – početak dijagnostike

Jednog nedeljnog dana, okupanog zubatim suncem, nesto iza ručka, igrala sam se u sobi, kada sam doživela nešto što je bio početak uspostavljanja moje dijagnoze. U jednom momentu protrčala sam kroz kuhinju, gde su majka i baka pile popodnevnu kafu. Samo godine iskustva u odgajanju mlađih braće i sestara, potom sopstvene dece, a onda i unučadi, mogu razviti toliko oštro oko, čak i ono koje je bilo ispod ogromnih i teških naočara moje bake.

„Šta je s ovim detetom?“ – bilo je pitanje upućeno mojoj majci, a potom se obratila i meni.

„Jel te boli nešto? Jel ti toplo?“ – pitala je  moja brižna baka, neobjašnjivi skener sa jednim razredom osnovne škole, a iskustvom generala.

„Nije mi ništa.“ – rekoh, kao što uglavnom izgovaraju sva deca.

Imala sam tada deset godina, rasla okružena bakinim ugađanjem i maštala o tome šta ću biti kad porastem. Na bol sam se požalila samo onda kad više nisam mogla da ga podnesem, što je mamu dovodilo do ludila.

Nakon pola sata, počeo je neki blagi svrab po telu, a nastavio se češanjem kao da sam seosko kuče, puno dosadnih buva. Ništa drugo nisam osećala. Ostajao je trag prstiju i noktiju zarivanih u kožu. A samo nekoliko trenutaka kasnije, izgledala sam kao da sam protrčala kroz sveže koprive!

Baka je vrisnula mami: „Grabi to dete, vodi je doktorima! Hoćes da umre?“

Mama, podrazumeva se, nije znala šta ju je snašlo. Po prirodi, izraziti paničar, koji se momentalno pretvara u kamen zamotan u svilu, beskorisna, a nežna.

Sećam se da smo čekale gradski prevoz, koji je išao na svakih pola sata vikendom, a upola manje vremena trebalo bi nam da stignemo peške, ali ja nisam bila za hodanje. Zastajala sam posle svakog koraka i češala se. Lice mi je tada već odavno postalo naduvano kao balon, očni kapci nabrekli, usne potpuno iskrivljene. Još uvek sam bila svesna.

Ali tu se moja svest završava.

Potom se na kratko vraća i sećam se kako smo sedeli u čekaonici doma zdravlja u strogom centru grada i dok je medicinska sestra nevoljno izlazila iz dežurne sobe, prestravljeno me je pogledala i zaprepašćenim tonom naredi: „Ulazite unutra! Mama, pa šta ste čekali do sad?“

Mama nije znala da objasni koliko smo čekali do sad, niti šta. Trenutno je dobila amneziju i pala skamenjena u stolicu za pacijente. Imali su, odjednom, dva problema: mamu i mene.

Dok su nju vraćali u stanje približno onom kada čovek zna šta govori, uz šećer i vodu i masažu vratnih žila, mene su smestili na sto za injekcije i pregledali mi telo. Razmišljajući šta će da urade sa mnom, počeli su da me gube. Doslovno.

Kada se pacijentu skinu obuća i čarape, da bi se pratilo stanje na noktima nožnih prtiju, jer oni prvi počinju da modre, zna se da se očekuje kraj svakog momenta. Pokrili su me belim čaršavom, od članaka do ivice brade.

Oči su mi otvarali rukama u gumenim rukavicama i pratili zenice. Tada sam već uveliko bila u nesvesnom stanju.

Neobjašnjivo je kako znam šta su radili i govorili u međuvremenu. Dobila sam dve injekcije, ali bez njihove vere da će me zadržati na ovom svetu.

A ja nisam bila spremna da tako rano, sa samo deset godina, pođem među zvezde i živim među anđelima.

Snaga jednog čoveka nije u ljubavi koje mu pružaju ljudi iz najbliže okoline, nije ni u vaspitanju, niti u kvalitetu života. Moja snaga je bila u meni samoj.

Upornost je bila jača od koprivnjače koja mi je zahvatila celo telo i konačno izbila na površinu kože.

Najpre dolazi do zagrevanja unutrašnjih organa, potom počinje njihov rast usled jake i nagle temperature, a onda može doći do pucanja istih i do smrtnog ishoda.

Dok su mami objašnjavali da je situacija veoma ozbiljna i da mora biti spremna na sve, ona je opet gubila svest, a ja sam otvarala oči. Niko nije bio pored mene. Držali su mamu da ne padne sa okruglog drvenog sedišta bez naslona i sa jednom metalnom nogom po sredini.

Progovorila sam, a onda su svi ostali zatečeni.

Zaprepašćeni.

Ordinacijom se mogla nožem iseći tišina. Sve je bilo belo, sterilno, hladno i tiho. Samo je odzvanjao moj monolog: „Gde sam? Šta radite vi tamo? Zašto ste me skinuli i pokrili ovim čaršavom?“ -nizala sam pitanja jedno za drugim, pokušavajući da ustanem sa niskog kreveta.

„Lezi, lezi, ne pomeraj se.“ – izgovorila je jedna sestra, dok me je druga gledala očima punim suza. Mama je uveliko plakala.

Konačno je usledilo testiranje

Nakon nekoliko pitanja dežurne doktorke, upućeni smo na alergo, prick test.

Posle desetak dana, odveli su me na zakazano testiranje.

Još pamtim reči starije, crvenokose gospođe sa natapiranom kratkom kosom: „Neće te mnogo boleti, samo malo, kao kada pecne komarac.“ A onda sam ugledala kako otvara higijenski zapakovani žilet, kojim planira da me bode po podlakticama obe moje ruke.

Nije bilo prijatno. Ne boli, samo malo peče. Ali bolje da nisam gledala.

Videla sam koliko može da se podigne prvi sloj kože, a da se ne odvoji od mene. Bila je vrlo stručna žena, pažljivo je bušila moju kožu žiletom dužine oko 5 cm, a ja sam gledala i razmišljala kako neću da se bavim ovim poslom, nekako mi se više sviđao Urgentni centar. Ovde deca mnogo plaču. I roditelji, zajedno s njima.

Test je pokazao alergiju na meso, rečnu ribu, jaja i banane.

Ispratili su nas iz bolnice, obraćajući se mami: „Izbegavajte tu hranu. I nemojte dozvoliti da se češe, znate, alergija se prenosi dodirom.“ Bez objašnjenja, ova izjava nam nije značila mnogo. Saznanja o alergijama i danas nisu na zavidnom nivou, a tada nam je, sve što smo znali, bilo oskudno.

koprivnjača

 

Važna lekcija: kada imate nutritivne alergije, hranu ne izbegavate. Jednostavno je NE jedete. A to nije isto.

Moj organizam se nije nikada oporavio od alergija, osim na bananu. Kad joj miris osetim, zakolutam očima. Samo za nju sam mogla da kažem da neću da je jedem. Inače, neću je bila zabranjena reč u rečniku deteta. 

Godine su prošle, a onda mi je banana zamirisala. I pojela sam zalogaj. Sutradan još jedan. Nisam reagovala.

Na meso, ribu i jaja odreagujem i danas, 25 godina kasnije.

Ne jedem često te namirnice, ali ih koristim povremeno. Onda kada mi telo samo traži.

Po savetu doktora, nismo izbacili, već izbegavali te namirnice, pa pili lekove za alergiju. A to nije dobro.

Slušanje organizma

Danas, sama ustanovim neku novu alergiju, npr. na luk, pa na sardine, pa kikiriki.

Osetim kada koža počinje da bridi i crveni, postaje topla, pa vruća. Onda se već pojave urtike (crveni otoci na koži, koji svrbe i bride istovremeno). Znam šta sam jela, jer alergije mogu da se ispolje i do 72h kasnije. Onda te jake alergene ne jedem u narednih 6 meseci i pokušam ponovo. Ako se nastavi i ja nastavim isklučivanje tih namirnica jos 6 meseci. Rekli su mi da za odrasle ne rade prick test.

Čuvajte se alergija, nisu ni malo naivne. Dobro gledajte svoju decu, i pratite šta rade, kako se ponašaju i obratite pažnju na svaku promenu na koži, jer ona je naš najveći organ i sve nam pokazuje.


Sledeća priča, koja je pred vama naredne srede, pitaće vas ono što sami sebe niste pitali.

Možda život shvatate zdravo za gotovo, a neko želi da ima baš ono što imate vi.

Shvatićete da ste srećni, a sreća je, zapravo, voleti ono što imaš, a ne želeti ono što nemaš.


Sva prava zadržana i sve fotografije su lično vlasništvo sagovornice i portala.

Nije dozvoljeno kopiranje, osim uz dozvolu portala i pravilno navođenje linkova sajta.

Pročitajte i...