Kako izgleda putovanje sa alegijama?
Idemo na moreee… osmeh na njenom licu zbog sreće koju izražava na tako iskren način je nešto predivno. Naravno, i meni je drago što nam se ipak ukazala prilika da ove godine letujemo. Ali…kod nas alergičara uvek postoji ono ALI… pogotovo ako je dete alergično na mleko, ribu i morske plodove. Ovaj put druge alergije neću pominjati, jer se lakše izbegavaju.
Kod ostalih porodica se letovanje svodi na odabir lokacije i datuma polaska. Briga bude oko broja komada obuće i odeće. Oko igračaka koje se pakuju…a meni? Pa meni nakon odabira lokacije kreće pravi istraživački posao.
Ima li ambulanta, apoteka? Koliko je udaljena najbliža bolnica? Koji marketi postoje? Kakav im je asortiman? Kakva je ponuda restorana, poslastičarnica?
Pa kad sve to istražim počinje planiranje svakog obroka i užine. Moram unapred znati šta ću i kada spremiti da bi znala šta moram poneti odavde, jer ne smem rizikovati sa hranom kada su alergije u pitanju. I uvek bude minimum 1 putna torba više sa posebnom hranom. Kada tome dodamo malog izbirljivka koji prihvata samo jednu vrstu mleka, biljnog sira, pavlake i kačkavalja… bude bar dva kofera viška. Jer u 95% hlebova i peciva koji se prodaju ima mleka. Čak i meso dodaju mleko, jer tako ostaje duže sveže.
Onda na red dolazi i putna apoteka koja ,blago rečeno,izgleda kao da se selimo . Pored posebne kozmetike za atopičnu kožu koju moramo koristiti i na moru, tu su probiotici, antihistaminici, vitamini , nekoliko krema protiv ujeda, osipa… obavezno neku vrstu adrenalinskog injektora. U kriznim situacijama on nam spasava život, jer su u situacijama kad dođe do alergijske reakcije ili ne daj Bože do anafilakse, sekunde u pitanju.
Ja sam lično prošle godine imala sreće da sam ga nosila sa sobom kada me je uveče na šetalištu neka bubica ujela. Već je bilo 10 časova uveče i apoteka i ambulanta nisu radile. Jedina opcija je bila hitan transport za Solun, ali bi i to potrajalo, a ja vreme nisam imala. Injektor godinama nosim uz sebe i srećom do tada nisam imala potrebu da ga koristim. Preko Viber grupe volontera Udruženja Alergija i ja sam u roku od par minuta dobila precizno uputstvo kako da ga iskoristim. Dobila sam potrebno vreme da odem do ambulante i dobijem adekvatnu terapiju.
Nadam se da će i ovaj put sve proći kako treba i da ću pored nje i ja uspeti bar malo da se opustim i uživam.
Teši me to što je u drugim zemljama svest o alergijama na mnogo višem nivou nego kod nas. Kada im kažete da imate problem sa nekom namirnicom zaista vode računa. U poslastičarnici u Grčkoj su izvadili novi pribor i zapisali koliko dana ostajemo da slučajno ne bi koristili tu kašiku za sipanje drugog sladoleda. U pekari su posebno pekli hleb samo za nju… Dok kod nas znaju da te gledaju u oči i lažu šta se zapravo nalazi unutra, samo da bi prodali.
Jako mi je žao što je svest pojedinaca na mizernom nivou. Često se mnogo više priča o nebitnim stvarima, nego o namirnicama koje mogu nekoga koštati života. Mnogi su i dalje neupućeni o opasnosti koju nosi svaka namirnica, koja je alergen opasan po zdravlje i život za određenu osobu.
Ostaje mi nada da će udruženje Alergija i ja uspeti da istraje u borbi za prava svih nas. I nadam se da će njihov glas dopreti do pravih ljudi koji će obezbediti realne donacije i pomoći njihov rad. Potrebni su svima nama. Hvala Vam za svaki savet, podršku…Hvala što postojite.
Piše: Jelena, Teodorina mama
