Dan bez glutena i ove godine obeležen u Malom Orašju

Dan bez glutena

Statistike kažu da u grupi ili odeljenju od dvadesetoro dece, 2 do 3 deteta ima neko ograničenje u ishrani, a čak 75% dece je doživelo diskriminaciju, kada se radi o celijakiji, alergiji na hranu ili nekim drugim oboljenjem sa ograničenjem u ishrani. Ali tako nije u Malom Orašju, mestu gde žive mali ljudi velikog srca, toliko velikog da predstavlja primer ne samo Srbiji, već celoj planeti. U ovom malom mestu dešava se priča koja je primer kako treba voleti, braniti, pomagati, kako sagraditi jedno pravo večno drugarstvo.

Učenici Osnovne škole u Malom Orašju imaju druga, dečaka koji ima celijakiju, autoimuno oboljenje intolerancije na gluten. Ovo odeljenje  svake godine u “Dečijoj nedelji” posvećuje dan svom drugaru Mati i svoj deci koja imaju celijakiju i tako pokazuju svoje drugarstvo i ljubav na delu.

Naime, razred na čelu sa učiteljicom Suzanom Stojadinović, na jedinstven i poseban način obeležava i proslavlja ,,Dan bez glutena”. Najbolji način širenja svesti o celijakiji, najbolji način pružanja podrške svoj deci sa celijakijom. Mata i njegov brat su jedina deca u mestu i okolini koja se bore sa celijakijom, ali i drugim dijagnozama, jer celijakija često ne dolazi sama. Kasno dijagnostikovana celijakija naročito. Dva rođena brata, pored celijakije, imaju i astmu, aritmije, sinkopu i probleme sa bubrezima. Ipak, i pored svega toga, uz moralnu podršku drugova, učitelja, nastavnika, meštana i roditelja, stoje čvrsto na svom tlu, grade jednu sigurnu budućnost vođeni srcem i dobrotom.

Dan bez glutena

Učiteljica Suzana Stojadinović i mama Dragana i ove godine su dale sve od sebe da sva deca zapamte ,,Dan bez glutena”, kao najlepši i najemotivniji dan u godini. Vrhunac svega bio je najbolji poklon koji su drugari priredili kao iznenađenje. To je bila “Pesma za Matu” koju su drugari osmislili i upotpunili sa zajedničkim fotografijama prikupljanih tokom svih godina koje su proveli zajedno. Učionica je bila okićena zelenim balonima, omiljene boje njihovog druga, uz poruku da RAZLIKA NE POSTOJI i da su svi njegovi drugovi bezglutenci, koje je Mata upoznavao na malim putovanjima kada je odlazio na preglede, dobrodošli i rado viđeni gosti u školi.

Mama Dragana nam prenosi svoje iskustvo: “Pre osam godina, sa suzama u očima i ogromnim bolom u grudima gledala sam kako kopne i tonu oba moja dečaka. Bolesti su se nizale jedna za drugom, a dijagnoza celijakije je kao vrhunac, srušila ceo moj svet. Tada nisam znala da će nam baš ta dijagnoza promeniti i spasiti živote.

Bolest je donela ozdravljenje.

Izbacivanjem glutena iz ishrane, moji dečaci su počeli da se vraćaju. Danas, sa osmehom na licu i velikim ponosom posmatram svoja dva velika sina, koja svojom snagom i stavom stoje uzdignute glave kao podrška svim bezglutencima, bez stida, bez tuge. Gledam ih kako hrabro nose svoj teret i sigurnim koracima koračaju napred kroz život. Srećna sam što mogu da kažem da smo uspeli, da smo baš mi prvi pokrenuli akciju i dali podstrek svim školama koje imaju bezglutence, ali i decu sa drugim alergijama i ograničenjima u ishrani.

Veliku zahvalnost dugujemo uciteljici Suzani, koja je pokretač jednog velikog dela, glavni vođa dečjih srca do osmeha, sloge, ljubavi. U nekim momentima mi je izgledala kao spasitelj sa misijom da decu nauči najvećoj lekciji – lekciji života. Ovu priču želimo da posvetimo njoj. Takođe, beskrajno hvala školi, prosvetnim radnicima, drugovima koji su pokazali šta znaci pravo drugarstvo i svim meštanima koji su me i ovog puta zadivili svojom veličinom. Srećna sam što sam rođena beš ovde i što moja deca imaju prilike da odrastaju među ovim ljudima, gde je glavno pravilo to, da sloga i dobrta imaju najveću cenu.”

Sva ljubav sveta za malog bezglutenca

Šta kaže učiteljica Suzana? Kako biste vi opisali ovaj poseban čin za koji ste vi zaslužni, a kojim dajete primer celoj Srbiji?

“Naš Matej je posebno drvce. Zajedno smo četiri godine i on raste kao snažno, odvažno i smerno drvce uklopljeno u našu baštu sreće i drugarstva. On je odličan učenik, odgovoran brat i najbolji matematičar. Omiljen je u odeljenju, pokretač igre, uvek spreman da pomogne.

Matej retko priča o svojoj bolesti.

Primeti se kad vadi svoju posebnu užinu i kada odbije ponuđenu hranu koju ne sme da jede.  Ponekad ima jake bolove i glavobolje, prebledi, ali neće da ide kući da ne bi nešto propustio. 

Ovo je nešto najmanje što možemo da učinimo kako bi se Matej osećao prihvaćeno u potpunosti. Skretanjem pažnje na različitost u ishrani, zapravo pokazujemo kako smo svi isti, iako se samo hranimo drugačije. Prihvatanje je faza koju smo prošli, sada smo na mnogo višem nivou, kada sa radošću očekujemo ovaj dan, jer se učionicom širi tako pozitivan duh, koje će, sigurna sam deca poneti na putu odrastanja. Kada organizujemo “Dan bez glutena” Matej se sav ozari i osmehom i suzama pokazuje da je zahvalan što mu posvećujemo pažnju, jer oseća ljubav koju širimo, a meni je puno srce, jer znam da mu to daje krila i samopouzdanje za ceo život.”

dan bez glutena

Posle ovakvih reči zaključak priče nije ni potrebno napisati. Jedino što možemo da kažemo je: Da je sreće da je ovako u svakom vrtiću i svakoj školi.

Pročitajte i...